Razmišljajući puno o pojmu tolerancije, prisećajući se osnovnog značenja same reči koja obuhvata trpljenje, podnošenje, prihvatanje životnih nedaća i okolnosti dok je ujedno i povezana i sa rečju emocija čije je primarno značenje kretanje, kretati se, razmišljam u kontekstu prihvatljivosti i objedinjavanja naizgled dve velike suprotnosti. Da li je tolerancija, upravo okean u kome se kao i u čoveku, spajaju suprotnosti u težnji za ravnotežom, unutrašnjim mirom, harmonizacijom naših želja i mogućnosti? Da, može biti.

Viđenje i stav kome sam sklona, približno je da je tolerancija  životna, vitalna snaga koja živa bića pokreće, održava i pruža dublji smisao u životu.  Iaoko je u poslednje vreme, tolerancija jedan od najčešće primenjivanih termina, sinonim za popustljivost, strpljivost, razumevanje koje od vrhunske vrline prelazi put ka požrtvovanosti do samoprekorevanja i ličnog tereta. Da li tolerancija može biti prepreka na putu ličnog razvoja ili ne ? Teško je reći. Shvatajući osnovni koncept tolerancije kao načina razumevanja sebe i sebe u odnosima sa drugima tolerancija tako postaje put  u relacijama sa sobom i drugima. Tolerancija o kojoj govorimo, tolerancija kojoj se od ranog detinjstva učimo i koju pokazujemo, živimo i razvijamo sa decom, tolerancija koja obuhvata razumevanje ljudske patnje, teskobe, različitih stilova temperamenta, ličnosti i života, upravo je to tolerancija kojoj težimo, čiju slojevitost poput raznovrsnih obličja nade sa radošću održavamo kao jednu od niti života.

Na kraju, može se reći da je tolerancija deo razvoja ljudske svesti i da je poput kulture, jezika i muzike tekovina i tvorevina čovečanstva.

  Stručni saradnik-psiholog,

                  Fadila Đug