Put kojim se ređe ide i put kojim ne treba ići

Iako je homoseksualizam kao fenomen star koliko i sam ljudski rod, bilo je potrebno mnogo vekova da pređe put od Sodome i Gomore preko seksualnog poremećaja, zatim seksualne perverzije, seksualne inverzije, sve do prava na slobodno izražavanje seksualnosti.

Ovom prilikom ćemo se osvrnuti na jedan drugi put, put koji vodi od homoseksualnosti do suicida.Da li je to nužan i jednosmeran put?Naravno da nije.Da li se njime ipak može doći do suicida.Nažalost, može.Čime je „popločan“ taj put?Po  mišljenju autora ovog teksta, dugotrajnim anksiozno-depresivnim stanjem, kao posledicom teškoća sa (ne)prihvatanjem sopstvenog izbora.

Iako dosadašnja istraživanja homoseksualnosti i suicida govore da oko deset posto homoseksualnih adolescenata ima sklonost ka samoubistvu („Suicidalno ponašanje homoseksualno orijentisanih mladića“, Jelena Srdanović Maraš, 2013), lična praksa autora ovog teksta ukazuje da je procenat zapravo mnogo veći.Štaviše, jedan od glavih razloga za odabir baš ove teme je što su suicidalne tendencije primećene kod skoro svake mlade homoseksualne osobe.

Pre nego što se pozabavimo time kako stati na ovom putu, važno je objasniti što je kraće moguće tri ključna i međusobno zavisna pojma: anksioznost, depresiju i suicid.Suština anksioznosti je u neizvesnosti, to je strah od onoga što tek treba da se desi, nečega sa čime do sada nismo imali iskustva.Suština depresije je, pak, u osećaju gubitka, koga prati uverenje da to što je izgubljeno ne može da se povrati.Na kraju, suština suicida je u stavu o bezizlaznoj situaciji, odnosno nemogućnosti sagledavanja bilo kakve alternative, iako ona realno postoji.

Sada je možda pravi trenutak da se na scenu uvedu pomenute teškoće sa prihvatanjem sopstvene seksualnosti.Iako se danas mnogo toga čini da sredina u kojoj homoseksualni adolescent živi bude što je moguće više inkluzivna i suportivna za njegovo seksualno opredeljenje, možda se nedovoljno pažnje posvećuje samom adolsecentu u njegovoj „borbi“ da se pomiri sa samospoznajom te vrste.Jer, pre nego što se izbori da ga prihvati, prvo porodica, zatim prijatelji, a onda i šire društveno okruženje, treba prvo njemu pomoći da on sam prihvati sebe kao takvog.A prihvatiti sebe kao takvog, u periodu najjače razvojne krize, što adolescencija jeste, nimalo nije lako.

Stoga, od izuzetne važnosti je da mladi homoseksualci, koji su poput drugih vršnjaka još uvek neizgrađene ličnosti sa nedovoljno ličnih kapaciteta za prevladavanje kriznih situacija, potraže stručnu pomoć kako ne bi svest o sopstvenoj seksualnosti protumačili kao nepodnošljivu neizvesnost u pogledu budućnosti ili nenadoknadivi gubitak dotadašnje zone konfora (porodične sigurnosti i topline, pre svega), i na taj način odveli sebe u bezizlaznu situaciju, odnosno na put kojim ne treba ići.

Mladen Tošić, psiholog