Naslov ovog članka, kao parafraza naslova čuvenog dela Oskara Vajlda, bi trebalo da aludira na podnaslov jednog drugog dela (Zoran Milivojević, „Formule ljubavi“, Psihopolis, 2007.), koji glasi: kako ne upropastiti sopstveni život tražeći princa na belom konju? U današnje vreme veliki broj mladih, uglavnom devojaka, upravo to uradi zbog nerazlikovanja osećanja koja čine srž parterskih odnosa, te verovanja u zablude o pravoj ljubavi.

Svi ljudi se u svom svakodnevnom životu ponašaju na osnovu uverenja koja imaju o sebi i svetu u kome žive. Ta uverenje utiču, ne samo na naše ponašanje, već i na naše emocije i senzacije. Ako su uverenja racionalna, naše ponašanje je adekvatno, a emocije zdrave, bez obzira da li su prijatne ili neprijatne (tuga je neprijatna, ali zdrava emocija, na pr.). S druge strane, ako su uverenja iracionalna, naše ponašanje je neadekvatno, a emocije nezdrave, takođe bez obzira da li su prijatne ili neprijatne (euforija je prijatna, ali nezdrava emocija, na pr.)

Tipična iracionalna uverenja vezana za partnerske odnose, koja, na žalost, popularna kultura putem tekstova muzike i sadržaja filmova, i te kako podstiče su: prava ljubav je bezuslovna, ljubav je patnja (bol), što je ljubav veća, veća je ljubomora… A put do stvaranja zabluda o pravoj ljubavi je obično  „popločan“ brkanjem pojmova, odnosno nerazlikovanjem osećanja zaljubljenosti i osećanja ljubavi, kao i specifičnim mehanizmom stvaranja emotivne veze.

Zaljubljenost je, po Milivojeviću, zasnovana na našoj iluziji o drugoj osobi, na to šta mi želimo da vidimo u toj osobi, a ne na to što ta osoba zaiste jeste. Ona je najčešće praćena euforičnim ponašanjem, velikom strašću i nemogućnošću objektivnog sagledavanja realnog stanja stvari. Sama osoba ne drži situaciju pod kontrolom nego postaje talac sopstvenog osećanja zaljubljenosti.

S druge strane, suština ljubavi je u poznavanju druge osobe kakva jeste u stvarnosti, u osećanju bliskosti, sigurnosti i prijatnosti prema toj osobi bez obzira na moguđe individualne razlike u pogledima na određene stvari, u međusobnom razumevanju, poštovanju i podršci. Ljubav može, ali ne mora da otpočne zaljubljivanjem. Takođe, velika strast i jak emocianlni naboj mogu, ali ne moraju da budu deo ljubavi, a čak i kada jesu, njihov intenzitet vremenom slabi, što je sasvim normalna i očekivana pojava, i nikako ne ukazuje na prestanak ljubavi.

Za razliku od ljubavi kao osećanja, koja može, ali ne mora da traje do kraja života, zaljubljenost je emocija ograničenog roka trajanja, koja obično prestane kada osoba počne da uviđa pravu sliku osobe u koju je bila zaljubljena, a rečeno rečnikom mladih, kada se bura strasti smiri, prašina slegne, hemija nestane… Međutim, s obzirom na to da mladi često mešaju osećanja ljubavi i zaljubljenosti, kada zaljubljenost nužno prestane, oni misle da su izgubili ljubav. Situacija se dodatno pogoršava zbog toga što u tom, realtivno kratkom, periodu zaljubljenosti dođe do jakog emocionalnog vezivanja za drugu osobu mehanizmom klasičnog uslovlajvanja, za koje je karakteristično da se brzo i lako stvara, a teško i sporo gasi, tako da je mladoj osobi veoma teško da se emocionalno „razveže“ od osobe sa kojom je prekinula emotivnu vezu, posebno ako su joj vodič za ponašanje u ljubavi zablude kojih se (i dalje) drži kao pijan plota.

Stoga, ono što bi bilo poželjno da mlada osoba uradi, ako se ikada nađe u sličnoj situaciji je da ne stupa u nove emocionalne odnose dok se proces odvezivanja ne završi (osećaj da postajemo ravnodušni prema osobi za koju smo bili emotivno vezani nam ukazuje da smo na dobrom putu). Pritom, simultano sa procesom emocionalnog odvezivanja bi trebalo da se odvija proces identifikovanja i odbacivanja ljubavnih zabluda da se istorija ne bi ponovila.

Mladen Tošić, psiholog