Nemo gledam u zid, šokiran od poruka kolega da ćemo raditi od kuće, jer je dana 15. 3. 2020. godine proglašeno vanredno stanje na teritoriji cele Srbije zbog opasnog virusa koji preti da istrebi naciju. Okej. Iskreno, prva pomisao mi je bila „Je l’ ovo ona najbolja, najsrećnija, najuspešnija godina koju sam sebi poželeo?“. Druga, da to i nije tako loše, jer ću ispred laptopa sedeti u pidžami, pored mene će biti šolja kafe i doručak, a završavaću poslovne obaveze. Dakle, kao neki radni godišnji odmor. Treća pomisao i nije bila tako dobra. Shvatam da svog psa neću smeti da izvedem kad god on to želi, jer je i meni uskraćeno vreme koje mogu da provedem napolju. Dakle, iste sekunde se saosećam sa osuđenicima, ali govorim svojoj tek rođenoj anksioznosti da ima još stvari oko kojih treba da se zabrinemo, a to je nebo. Možemo da zaboravimo da ćemo u skorije vreme bezbrižno ležati sa prijateljima na travi i posmatrati oblake ili letnje zvezdano nebo. Sada nas u tome sprečava niko drugi do plafon. Ali ’wait a minute’, problemi postoje da bi se rešili i pokrenuli nas da reagujemo, zar ne? Naslikaću nebo, i to baš onakvo kakvo želim da bude. Za to vreme, Čedomir, moj pas, vrlo brzo se navikao da kao pravi superheroji, nešto pre ponoći, krenemo u obilazak naše ulice. I ja sam se prilagodio trenutnoj situaciji. Radim online, garderobu kupujem online, frižider punim online, vežbam online, sa prijateljima se viđam online…

Međutim, kako je moj posao usmeren na mlade, zapitao sam se šta oni rade, kako je njima u četiri zida? Da li su i oni tokom karantina stekli neke nove navike? Šta rade da ispune svoje slobodno vreme? Da li odmaraju bez škole ili su željni učenja? A učenje… je l’ i ono online? Jasno nam je da celog života učimo, ali šta sada uraditi po tom pitanju? Kako mlade animirati da na pametan način koriste svoje računare i telefone? Kako su sve obrazovne institucije ozbiljno počele da koriste internet kao sredstvo edukacije i komunikacije sa učenicima, bilo je vreme da i organizacije civilnog društva zauzmu posebno mesto na istom. I moramo priznati, nije bilo lako sa offline-a preći na online rad. Bez obzira na naša ranija iskustva, na česte online sastanke i internacionalne konferencije, bio je pravi izazov mlade zadržati na online platformama. I ne samo to! Možda je veći izazov bio spremiti im program koji će na adekvatan i zanimljiv način mladima omogućiti da nešto novo nauče, a kasnije da to i primene u svom životu. Krenuo sam da istražujem kako se osećaju, kakva je atmosfera, šta je ono što im osim slobode treba… Bilo mi je jasno da ću često nailaziti na odgovore poput „Ova godina se ne računa!“, „ Ovo je najgora godina u mom životu!“, itd. Ali, ako se Čedomir navikao na kasne šetnje, zašto ne bismo i mi na online rad? Mnogi narodi godinama unazad uče na takav način. Tako sam ja za vreme karantina zasukao rukave i krenuo sa online radionicama za mlade, koje su bile koncipirane na razmeni ličnih primera iz života, uzajamnom prihvatanju i poverenju, širenju pozitivne energije, otvorenoj diskusiji i osećaju slobode. Bilo je i straha i stresa, danonoćnog razmišljanja koliko je to dobro, stalnog izazova da li uopšte to treba mladima, da li će ih to privući, koliko njih zapravo želi neformalno učenje posle svakodnevnog formalnog… Međutim, posle mnoštvo održanih radionica i online omladinskih razmena, uspešno sklopljenih saradnji i prijateljstava, edukovano je više stotina mladih ljudi za dva meseca i to samo kroz jedan program od mnogo njih koji su sprovedeni u našoj državi. Rezultat: Mladi su željni znanja! Offline ili online, oni žele da uče! Nisam se obazirao na komentare poput „To neće funkcionisati!“, „Ne možeš da osetiš njihovu energiju!“, „Kamera zna da prevari!“, itd… I te kako nam je poznato kako izražavamo svoja osećanja, kako reagujemo kad smo srećni, tužni, besni ili kada nešto ne razumemo, a sve smo to naučili još u maminom stomaku, i to ne možemo tek tako sakriti. Nisam im dozvolio da mi seku krila, nemojte ni vi! Učite i nadograđujte sebe bez obzira na okolinu, a mi, omladinski radnici, uvek ćemo biti tu za vas!

Dakle, hoćemo li i dalje da se predajemo? Hoćemo i dalje verovati kako je sve propalo, kako je ovo najgora godina? Hajde da trenutno stanje učinimo sjajnom prilikom da uradimo sve što nismo mogli pre! Hajde da nastavimo da učimo! Hajde da radimo na sebi! Hajde da postanemo bolji ljudi, jer je ulaganje u sebe na pravi način jedina vredna investicija. Biće onih koji će reći da ne mogu, da nemaju snage da se bore. Tvoja obaveza je da im pružiš ruku i pomogneš. Reci im da je sve moguće! Hajde da… Hajde da na kraju ove godine naša jedina želja bude da smo snalažljivi kao sada. I možda jeste leto, ali SREĆNA ONLINE GODINA!